Стратешко дугорочно партнерство
Кореспонденција интереса, идентитета, културе, историје и перспективе
Челична чарапа за Ахилову пету Русије
Администрација – ресурси и енергетика – цивилно друштво и медији

15.03.2015.

Државно-народни савез: Србија-Русија - погледајте

Република Србија и Руска Федерација имају јак основ за стратешко дугорочно партнерство. Ове две државе и њима суседне (сличне етничке структуре) које њима гравитирају имају огромне ресурсе: људске, природне, географске, климатске, војно-стратешке и друге. Водеће државе НАТО пакта (САД, Енглеска, Немачка, Холандија, Аустрија, итд) већ два века у континуитету воде неизмењену спољну политику са циљем да ове ресурсе присвоје и експлоатишу уз минималне трошкове. Почетком 21. века ове тежње западних сила се заоштравају и нема назнаке да ће у скорије време бити већих промена у овим намерама. Србија и Русија срећом могу да се великим делом ослоне на сарадњу са земљама БРИКС и другим сувереним државама света.
                Западне силе су свесне да због јачине руске војске, а нарочито због нуклеарног арсенала, директни војни сукоб с Русијом нема изгледа да буде успешан, стога остаје примарна и доминантна друга метода опробана са бољшевицима 1917., у Украјини 2004. и 2014., у Југославији 5. октобра 2000., у Либији свргавањем Гадафија, у Ираку свргавањем Садама Хусеина, итд. Ради се о унутрашњој револуцији често комбинованој са оружаним притисцима или агресијом споља. Циљ је да се Владимир Путин и његова админстрација замене режимом (по могућству потпуно несамосталним) који би био потчињен западним силама. Руска Федерација између осталог представља најозбиљнију препреку успостављању једнополарног света, тојест потпуне доминације водећих држава НАТО пакта над целом планетом.
                Што се тиче војне компоненте њу наравно треба стално унапређивати, али она је већ и сада на нивоу да је способна да одврати сваку оружану агресију према Русији. Запад је тога свестан и зато тражи алтернативни пут ка сламању суверености  и међународног утицаја Русије. Тај други пут је рат и агресија у сфери: културе и уметности, духовности, медија, политике, цивилног друштва, образовања, идентитета, итд. То је тихи рат односно неоружани рат, али губитак овог рата може имати теже последице од војног пораза. Видимо да су данас многи противници Србије и Русије, њихове државотворности, суверености и међусобне сарадње заправо етничким пореклом Срби и Руси који су прихватили такозване „вредности“ запада и западни начин живота, њихову уметност, културу и идентитет. Ако се овај процес настави и ако Србија и Русија не дају озбиљне одговоре на ове изазове и угрожавања на пољу неоружаног сукоба – постоји опасност да се увећа број оваквих појединаца и група који прелазе на супротну страну и постају живо оружје у рукама Европе и САД против Србије и Русије.
                Пошто су сфере војске, политике и делимично економије великим делом одређене, дефинисане главна оштрица сукоба се фокусира на сферу која је у Србији и Русији још недовољно артикулисана и одређена, која је рањива и нарушена комунистичким експериментима и анти-традиционалним насилним мерама, сфера занемарена и потцењена, на којој се мало ради јер захтева дугорочно планирање и ангажовање уз резултате који нису инстант профит и слично већ дугорочна стабилизација и консолидација друштва и државности – а то је поменута сфера друштвених вредности и живота.
                Шта чинити? Пре свега и на првом месту користити миленијумско искуство и знање Православне Цркве и њену потпуну без изузетака посвећеност добробити народа. На другом месту умногостручити постојеће ангажовање конструктивних друштвених структура и снага (кроз велике и озбиљне инвестиције у овај сектор) и радити на стварању нових организационих мрежа, пројеката и активности у прилог поменутом.
                Системска је грешка што се инвестирање у овај сектор често сматра и назива: трошак, хуманитарни издатак, расподела дела профита, поправљање имиџа компаније или владе, милостиња, сажаљење, великодушност директора или министра, итд. Заиста није тако. Све ове одреднице пре важе за маркетинг чији трошкови су огромни, а резултати сумњиви и краткотрајни.
                Ахилова пета Србије и Русије је поменута друштвена област у којој влада приближно хаос, а многи кључни субјекти и пројекти су под контролом (директном или индиректном) западних сила. Тренутно су веома промишљене и прорачунате инвестиције запада у поменуту сферу неоружане агресије на друштво Србије и Русије око 10 до 20 пута (а у неким областима чак и више) веће од улагања Србије и Русије и њихових корпорација у одбрану и развој овог сектора. Такво стање је просто недопустиво. Логика запада је крајње прорачуната, интересна и математички прецизна да се уложена средства врате са профитом – то важи не само за трговину, телекомуникације, машинство, енергетику, текстил, итд већ и за друштвени ангажман. Запад је добро израчунао вредност поменутих ресурса Србије и Русије и зато не жали милијадре долара и евра како би се приближио њиховом поседовању и неометаној експлоатацији, а истовремено како би се сломио главни отпор глобалној доминацији. 
                Потребне су озбиљне инвестиције у цивилни сектор како би грађани Србије и Русије своје државе посматрали као свој топли и вољени дом, а не као отуђену, хладну и мрачну зграду која наплаћује комуналне услуге. Неки већ посматрају Запад као ослободиоца који ће донети холивудски живот у сваки стан и сваку кућу и који ће окончати корупцију и пројектовану, непостојећу инфериорност. Народ Србије и Русије веома слабо познаје своју историју, културу, уметност, духовност, народно стваралаштво, традицију, природу и географију, итд, што запад злоупотребљава попуњавајући празнине са сладуњавом, али деструктивном пропагандом. 
                Србија и Русија имају велико благо које је веома занемарено и запуштено те се осипа и пропада, а то су бројна удружења разних профила (родољубива, уметничка, духовна, љубитеља природе, спортска, фолклорна, итд) чији чланови су искрени ентузијасти који често сами финансирају своје активности, дају нове идеје, реализују их, промовишу, итд. Овај сектор је потцењен и чак презрен, а он је заправо „челична чарапа на Ахиловој пети Русије (и Србије)“ – то су удружења, уметници, истраживачи, итд, којима је потребна мала подршка морална, политичка, медијска, финансијска и инфраструктурна да би се позитивни резултати њиховог рада умногостручили. При томе не ради се о деловању које је бирократско и оптерећено административним централизмом, већ оно доприноси развоју и анимацији друштва и то равномерно на целој територији. Ово није сектор скуп, завистан и неефикасан, већ напротив динамичан, самосталан и предузимљив, а при томе на основу досадашњег рада могу се изабрати сасвим поуздане и проверене групације за подршку. 
Ово је сектор веома великог коефицијента ефикасности: уз мала улагања даје високе резултате. Из овог сектора се могу регрутовати озбиљни кадрови за послове од државног или локалног значаја. Ово је, што је веома важно, сектор који својом структуром даје ефикасан одговор на типичне оптужбе и дезинформације запада о томе да је државна централна власт узурпирала државне установе, да ради против интереса свог народа, како је народ незадовољан и да запад ради на ослобођењу народа Србије и Русије од недемократске диктаторске власти, па за то тражи подршку међу грађанима ових држава, новинарима, политичарима, интелектуалцима, итд. Интезивно ангажовање сектора цивилног друштва снажно демантује ове оптужбе и штити поредак од клевета ове врсте које су веома опасне и испробане.
Када се држави и народу приступи брижљиво и мудро са намерама за дугорочну стабилност и напредак, види се да је улагање у цивилни сектор веома јефтино, а са бројним структурним друштвено-политичким предностима и плодовима. Сваки кабинетски или ад-хок друштвени инжењеринг је само вид експеримента и врло могуће контрапродуктиван – треба искористити аутентичне, природне, народне снаге настале из друштвених потреба и менталитета народа такав какав јесте, а не из једностраних политичко-идеолошких шпекулација и неодговорних теоретисања.
Времена за губљење нема. Потребно је постојећи цивилни конструктивни сектор снажно подржати и поспешити његов развој, сарадњу и партнерство са државном администрацијом и динамично одговарање на нове непредвидљиве изазове који се нагло појављују. При свему томе значајну улогу имају и привредне корпорације локалне, националне и над-државне које треба са препоруком и смерницама централне државне управе (у оквиру нове стратегије) да део профита усмере у поменути цивилни сектор, сектор који је заслужио поштовање и логистичку подршку, а тиме се може и кориговати делимично садашња пракса да се привредни профит неодмерено разлаже на: маркетинг, спортско спонзорство, корупцију, итд. Профит јавних предузећа је јавно добро које треба расподелити према афинитетима и вољи грађана и према потребама друштва и државе.
Радојко Љубичић, 3. октобар 2014.
П.С.
Средства која се не користе временом губе вредност, труну и пропадају. Новац је физички гледано само шарени папир – али правилно и на време употребљен може да покрене људе и друштво у позитивном смеру, да стимулише констуктивне промене, обнову, напредак и развој привреде, културе и друштва уопште. Треба избегавати две лоше крајности у којима се често на жалост налазимо: 1) неодговорно расипање новца и 2) претерана шкртост и затвореност ресурса када са једне стране страдају људи и многи добри пројекти стоје нереализовани, а новац „скупља прашину“, лежи пасивно и губи постепено вредност. Најбољи је средњи царски пут а то је златна средина сталног промишљеног улагања у пројекте који имају теоретски основ, друштвену корист и који ангажују људе у позитивном смислу. Само материјалистичко профитерско размишљање се показује штетним и непродуктивним на дуже стазе. Један део државног, друштвеног капитала се мора одвојити на програме који су дугорочни и који поправљају друштвене уочене проблеме (на пример демографски развој или борба против порока омладине) – то је друштву изузетно потребно, а не значи инстант профит.   
Сарадња државе, привреде и аутентичног друштвеног, цивилног сектора је стратешки императив. Постоје многе изворне структуре које заиста представљају живот и потребе народа и треба их убрзо открити и подржати – то је много лакше, јефтиније и ефикасније него стварање политички подобних и контролисаних цивилних структура које се не мало финансирају а које стварају штетан привид демократије и обостране сарадње државне власти, привреде и широких слојева становништва.