|
|||||
Снајперска пушка ДРАГУНОВБеоград 24.02.2013. године Од момента када се појавило ватрено наоружање сви команданти су током извођења борбених дејстава имали потребу за уништавањем посебно важних живих циљева. Те задатке су издавали најбољим стрелцима. Због важности задатка ти су одабрани стрелци имали и посебно место у борбеном распореду јединице, и то у непосредној близини команданта, са циљем непосредног издавања задатака. Без обзира што у то време то није имало никакве везе са данашњим деловањем снајпера термин "снајпер" и долази од енглеске речи "sniper", што је синоним за одличног стрелца, односно војника који одлично влада вештином прикривеног подилажења, осматрања и гађања. Практично од Првог Светског рата тај се термин користи за означавање стрелца наоружаног посебно израђеном и опремљеном пушком (поуздано је утврђено да су се пушкама са оптичким нишанима прве користиле британске оружане снаге у Првом Светском рату). Позициони рат који се водио на западном фронту током Првог Светског рата, а после и на свим осталим ратиштима током Првог Светског рата, пружао је изузетно добре услове за развој снајперске борбе, која је на многим деловима постала једини ефикасни облик употребе пешадије у затишју борбених дејстава већих операција. У тим околностима врло брзо су дошле до изражаја особине снајперске борбе, као што су:
Током Другог Светског рата све зараћене стране су водиле масовна снајперска дејства. Искуства из Другог Светског рата нам говоре да најбоље ефекте дејства снајперисти су показивали у условима ограниченог маневра где је битно смањена могућност употребе тешке ратне технике, као што су нпр уличне борбе (нарочито већих урбаних средина).Посебно су снајперисти дошли до изражаја током битке за Стаљинград, где су били изузетно смртоносни у уличним борбама. Совјетски снајперисти су током Другог Светског рата ликвидирали више од 40.000 противничких војника, а од 80 најефикаснијих снајпериста Током Другог Светског рата њих 56-оро било из редова совјетске армије, при чему је на првом месту Иван Сидоренко с потврђених 500 ликвидираних противника, док је Василиј Зајцев је на 14. месту са око 400 ликвидираних противника, а најуспјешнија жена-снајпериста је Људмила Павличенко са 309 ликвидираних противника. Развој руских снајперских пушака Совјетски војноиндустријски комплекс је у прво време снајперске пушке производио тако што је изабране примерке стандардне војничке пушке Мосин-Нагант М-91/30 кал. 7,62 мм опремао са оптичким нишаном и она се сматра најефикаснијом и најмасовније коришћеном снајперском пушком Другог Светског рата. Средином Другог Светског рата совјетска војна индустрија почелa је своје пешадијске јединице опремати полуаутоматским пушкама, којима су се углавном користили снајперисти. Прва совјетска полуаутоматска снајперска пушка била је АВС-36 (Автоматическаја винтовка Симонова, образец 1936. года) која је замењена полуатоматском пушком конструктора Токарева СВТ М-40 (Самозарјаднаја винтовка Токарева, образец 1940. года) у стандардном совјетском пушчаном калибру 7,62 к54Р, а непосредно пре завршетка рата, конструкторски биро Симонова је почетком 1945. године (на основу искуства стечених са АВС-36) развио нову полуаутоматску пушку за нову врсту муниције - 7,62 к39 мм, под називом СКС (Самозарјадниј карабин Симонова), а неколико примерака тог оружја је коришћено и у завршним ратним операцијама. Снајперска пушка Драгунов Након Другог Светског рата започела су истраживања са циљем конструкције нове снајперске пушке која би заменила дотадашњу снајперску пушку Мосина-Наганта и СВТ М-40, јер се уочило да СКС не може испунити очекивања. Решење је понудио конструкторски тим предвођен Јевгенијем Фјодоровићем Драгуновим, који је 1958. године развио нову полуаутоматску снајперску пушку. Нова снајперска пушка која је добила назив СВД (Снајперскаја винтовка Драгунова) и почела се уводити у оружане снаге Совјетске армије од 1963. године, и врло брзо је постала стандардно снајперско наоружање како у ОС СССР-а тако и у оружаним снагама других земаља чланица Варшавског пакта. Била је израђена у стандардном руском калибру, те се практично могла користити сваком муницијом 7,62 к54Р мм, иако је за СВД била развијена посебна, много квалитетнија муниција под ознаком 7Н14. С обзиром на то да је та муниција произведена у релативно малим количинама, СССР га никада није извозио (па нити својим савезницама у Варшавском пакту), већ су га користиле само снаге СПЕЦНАЗ-а, ГРУ-а и КГБ-а. У своје време када је настала, СВД је била квалитетна војничка снајперска пушка, са стандардним оптичким нишаном ПСО-1. Најквалитетнији снајперисти постизали су поготке и на удаљеностима већим од 1000 м. У свом дугом веку оперативне употребе (још увек је темељна снајперска пушка у наоружању руских оружаних снага), СВД се користила у свим ратовима и сукобима у свету након Корејског рата, а поготово током совјетске интервенције у Авганистану где су га подједнако успешно користиле и совјетске снаге у чијем наоружању је била стандардно снајперско оружје и авганистански борци који су до ње долазили углавном путем ратног плена. Наравно, током толико дугог животног раздобља доживела је и неколико модернизација - погледајте линк: http://weaponplace.ru/svd.php -
Одбрана - детаљније
|
|||||