Суживот и сарадња Православне и муслиманске цивилизације

Муслимани претежнији од запада

Еклесиолошке разлике и онтолошка блискост Православних и Муслимана

14.04.2011.

Однос Православља и Ислама је често у јавности погрешно проблематизован, па аналогији односа запада и ислама, погрешно претпостављајући да су однос Православних и запада према Исламу исти или веома слични - ово поставка је потпуно погрешна. Православни народи и државе треба што пре да се ограде од анти-исламских испада запада (протестаната и католика) из прошлости и садашњости. Православно Хришћанство не треба више да испашта и погоршава своје односе са исламским државама због злочина и колонијализма католичко-протестантских држава, чија су дела далеко од Хришћанства. Муслимани поштују Христа као пророка и они имају право да упознају Христа онаквог какав заиста јесте, тојест аутентично, Христово учење Православне Цркве. По срцу и делима, муслимани су ближи Христу од евро-атлантиста.

Крсташки ратови су добар пример у коме се огледају намере запада према другим цивилизацијама. Северна исламска Африка је била под колонијалном управом западњака, Турска је често коришћена за антируске геополитичке аспирације Британије и других, најисточнији предели Ислама су коришћени за потребе трговинског и предузетничког развоја запада, на штету и изолацију локалног становништва, итд. Агресије Америке и земаља ЕУ на Авганистан, Ирак и Либију у последњих 10 година показују јасан анти-исламски став атлантских олигархија (треба имати у виду да су Арапи Семити, стога је данашњи антиарапски расизам запада, заправо нови облик антисемитизма). Посебан феномен је такозвана "терористичка организација Ал-Каида" која се ангажује у времену и у мери који су потребни "јастребовима" Пентагона; занимљиво је да се у Либији Ал-Каида бори на страни НАТО протестантско-католичких држава против муслиманске владе Гадафија.

Западна Европа и САД (и друге земље атлантске цивилизације) су крајем ХХ века кренуле нагло у друштвено-политичку декаденцију, неморал, раскалашност, анти-традиционалност, разврат, итд. Овај тренд је, између осталог, последица опијености због слома комунизма и заблуде да ће неолиберални капитализам брзо завладати светом. Православне државе су након слома комунизма биле морално, привредно и политичке сломљене и нису могле тада да пруже озбиљан отпор западу. Највећи противник ширењу неолиберлане "демократије" америчког типа по свету су представљале муслиманске земље, пре свега због свог друштвеног уређења, побожности, породичних односа, аутентичног система вредности и свега другог што је представљало снажан отпор ширењу Кока-кола атеистичке, хедонистичке културе међу Арапима и другима. Верске и националне вође муслиманског света су отворено називале Америку злом и непријатељем муслимана. Појавио се и такозвани "радикални, исламски тероризам", односно "Ал-Каида", мада се могу открити јаке везе између Ал-Каиде и америчких обавештајно-војних структура.

Антагонизам запад и Ислама расте - поставља се јасно питање: где је место Православља у овом сукобу? На страни запада, Ислама или у неутралности?

На први поглед могло би се рећи: западњаци су хришћани (католици и протестанти) слично као и Православци, стога их треба подржати у борби против муслимана. Мало детаљније и дубље анализе нам говоре супротно. Са верске стране католици и протестанти оличавају пало Хришћанство, што се по њиховим делима (поступцима) види. Они су одступили од истина Хришћанства и живота у Цркви, прилагођавајући веру својим личним и друштвеним потребама, инструментализујући вероисповедање и обликујући божанство према својим тренутним потребама. Ово је фундаментално супротна поставка од Православља, које увек држи један исти, неокрњен, неизмењен, аутентичан, непроменљив свети лик Божанства коме људи и народи служе у свим временима. Ту видимо да је на онтолошкој дубини религије Православље у непомирљивом сукобу са католичко-протестантским светом, али у одређеној блискости са Исламом. Наравно, постоје велике еклесиолошке, канонске и обредне разлике, које онемогућавају верски синкретизам, односно онемогућавају Православно-исламски духовни екуменизам. Формално канонски: католичанство, протестантизам и ислам имају званичан статус јереси (погрешног вероисповедања).

Историја нам јасно говори да је запад више пута кретао у походе ка уништењу Православне државотворности: Наполеон, Хабзбурзи, Хитлер, итд. Олигархије Британије и неких западноевропских држава вековима посматрају Русију као главног геополитичког супарника кога треба уништити. Током Првог и Другог светског рата католичко-протестантске снаге (нарочито Германи) су убиле огроман број Православних Словена показујући хладнокрвну нељудскост, мржњу и презир (убијено је око 25 милона Руса 1941-45.; концентрациони логор Јасеновац је однео животе око 700 000 српских цивила). Још је Александар Невски 1240. године савезом са Монголима и победом над Тевтонцима и Швеђанима показао да стратешка мудрост превазилази баналну логику. Антируска и антиправославна Октобарска револуција 1917. године била је највећим делом финансијски, идеолошки и тактички спремана у католичко-протестантским круговима "старе Европе". НАТО бомбардовање 1999. године, постављање ракетног штита у Источној Европи и територијално проширење (опкољавање Русије) показују да се анти-Православне амбиције запада суштински не мењају, већ се само временом модификују и адаптирају.

Данашњи друштвени живот запада, навике, распад брака и породице, баханалије, геј параде и бракови, отуђеност, профитерство, материјализам, итд, нам јасно говоре да се католичко-протестантски свет својом суштином, реалношћу, својим животом и вредностима веома удаљио од Хришћанства и да се то растојање повећава. Планови и одлуке политичко-војне олигархије ових држава то само потврђују. Однос католика и протестаната према Исусу Христу је као однос жене која се од мужа развела, па затим удала за другог човека са којим живи и има децу итд, али још увек (из непознатих разлога) на видном месту у кући држи слику првог мужа. Данас је једна од основних функција такозваног "Хришћанства" на западу одбрана од исламизације и очување идентитета. Православни народи, ипак, теже да (упркос страховитом разарању које је нанео западњачки комунизам) свој живот ускладе са Христовом науком, са истинама и светим тајнама Православне вере, а таква животна и друштвена побожност (у другачијем облику) је још присутнија код муслимана.

За време Романових, Руско Православно царство су насељавале бројне муслиманске етничке заједнице. Цар и његова администрација су се трудили да се ове заједнице и њихов колективни идентитет и култура сачувају без угњетавања и верских притисака, а заузврат су ове мањине указивале оданост цару и спремност да се заједничка држава брани од спољних агресора. Слично је и данас у Руској федерацији.

Једна од кључних компаративних предности муслиманских нација у односу на западне је демографија. Муслиманско становништво нагло расте уз висок природни прираштај, велики је проценат младих, жене рано ступају у брак и теже ка већем броју деце, репродуктивни циклус је кратак и динамичан. Са друге стране на западу демографија је веома озбиљан проблем. Прираштај је у многим земљама негативан и из године у годину је све лошији, а све више је младих, који не планирају ни брак ни породицу нити децу, велики број абортуса оштећује репродуктивне органе жена и компликује трудноћу, начин живота је хедонистички и егоистички без одговорности према религији, породици и нацији. Статистичка стагнација демографије запада је заправо последица прилива великог броја муслимана, који попуњавају озбиљан демографски мунус, али је и њихов процентуални удео у западним друштвима све већи. Оваквим демографским темпом, у ЕУ и САД романска и германска раса полако губе примат и постају све инфериорнији део демографске структуре ових држава.

Треба приметити да муслиманске државе данас по својој војној организацији и политичким доктринама не угрожавају Православни свет. Велика већина муслиманских држава није признала независност Косова и Метохије, препознајући у терористичко-атлантистичком пројекту независног Косова геополитичке аспирације Америке, а не интерес Ислама. Косовски и чеченски терористи нису добили подршку од исламских земаља, већ од запада. Терминологијом Светог Писма муслимане можемо назвати незнабошцима, а запад безбожницима. Незнабошци су нам ближи и због њихове знатно веће могућности за просвећењем.

Има, дакле, безброј разлога, који се могу навести (и који ће се, надамо се временом објављивати) ради поткрепљивања поменутих теза. Закључак озбиљнијих анализа и стратешких симулација и процена, те историјских истраживања, јесте можда неочекиван: Православне и муслиманске државе јесу стратешки, дугорочни савезници на пољу политичко-војне и културно-економске сарадње. Основ за овакво стратешко савезништво је двојак: на првом месту географска упућеност, енергетско-привредна компатибилност, онтолошка блискост, узајамно уважавање, историјско искуство, животно-друштвена побожност, породичност, патријархалност, традиционализам, итд; а са друге стране заједничка угроженост од стране америчког милитаризма, односно НАТО експанзионизма и "глади" западне корпоративно-бирократске олиграхије за руско-муслиманским енергетским ресурсима (нафта, гас, итд).

Заједничке интересе Православне и муслиманске државе треба заједнички да бране од заједничког супарника; овакву дугорочну стратегију две (различите) цивилизације треба да усагласе, конкретизују и институционализују ради мирног сна и здравог живота наше деце.

Цивилизације - погледајте

Православни у Дамаску, Сирија: