Аутор: Дарио Видојковић; петак, 03.03.2017. у 09:00

После успешно реализованог српско-јеврејског академског пројекта „Јасеновац – право на незаборав” у Њујорку и Џерсију на Дан Холокауста и Светог Саве 27. јануара 2017, а поводом најновијих инцидената у Републици Хрватској, лепљења плаката „Српско породично стабло” и марша уз усташки поздрав „за дом спремни” у центру Загреба, као и инсинуације да је канонизација Алојза Степинца за „праве домољубе неминован чин”, огласила се Међународна експертска група „ГХ7 – стоп ревизионизму” са седиштем у Израелу на Институту за Холокауст – Шем Олам. Групу историчара из САД, Израела, Немачке, Италије, Норвешке, Републике Српске и Србије предводи проф. др Гидеон Грајф, главни историчар Холокауста и експерт за Аушвиц. Тим поводом, у име ГХ7, историчар са универзитета у Регензбургу (Немачка) др Дарио Видојковић о случају Степинац наводи једанаест кључних разлога зашто Степинац не може бити светац.

1. Промотор нетолеранције према другим верама, јавно подржавао расне законе:Након што је у НДХ забрањено ћирилично писмо и затворене све школе СПЦ, Степинац у својим белешкама као позитивну особину Павелића истиче да у свему иде наруку хрватској Римокатоличкој цркви, као и да неће толерисати СПЦ.

2. Усташки војни викар(заступник РКЦ) и члан Хрватског сабора: Степинац је 1942. године постављен за викара усташке и домобранске војске, када постаје и члан Хрватскога државног сабора. На отварању Сабора држи говор у коме слави Павелића: „Поглавниче! Обнова Хрватског сабора доказом је ваше дубоке и живе свјести, одговорности, који големи терет желите подијелити са својим сурадницима.”

3. Одговоран за подршку методе насилног покрштавања „Покрсти се или умри”:Степинац је знао за насилно покатоличавање Срба, од којих су многе и после тога усташе убијали, па је чак од Бискупске конференције био изабран у новембру 1941. у трочлани одбор за руковођење тим покатоличавањима! Чак је филмском траком овековечен тренутак када Степинац и сам покрштава десетине српске деце у Каптолу, којима је лично Анте Павелић био кум и која су добијала нова имена, Анте и Антонија, а десети април – дан проглашења злогласне НДХ – уписан као њихов нови датум рођења! У мају 1943. Степинац у једном писму Риму наводи да је на простору НДХ покатоличено око 250.000 православних Срба. То што се није јавно изјашњавао против ове усташке антисрпске политике, Степинац је правдао тако да би од Ватикана био послат у манастир одакле не би више могао да спасе 7.000 углавном српских сирочића.

4. Бранитељ усташког режима: У преписци с кардиналом Маљонеом од 23. маја 1943, поводом притужби које су стизале у Ватикан због злочина у НДХ, Степинац негира улогу Католичке цркве у злочинима, указујући да је Римокатоличка црква заправо штитила прогоњене, злочине карактерише као инциденте неодговорних појединаца, мимо знања и у супротности с вољом руководства НДХ. У писму говори и о „српској пропаганди”, а спомиње и српска зла, и то у тренутку када се Срби у тадашњој НДХ брутално затиру.

5. Одговоран за избегавање и оклевање у спасавању деце из логора смрти: Диана Будисављевић, која је спасла више од 15.000 у првом реду српске, али и јеврејске и ромске деце из Јасеновца и других усташких логора, огорчено је у свом дневнику забележила да се Степинац уопште није занимао за ту децу, па је тек од 1943. године почео пружати озбиљнију помоћ, а пре тога се или правдао да не може помоћи или упразно обећавао.

6. Селективан однос према жртвама у НДХ: Тек кад је постало јасно да се ратна срећа окренула против Хитлера и његових савезника, па тиме и НДХ, Степинац почиње и јавно да износи критике на рачун нациста и усташа и њихових идеологија. Први пут се јавно оглашава у вези са убијањем у Јасеновцу, али се не осврће на покољ Срба, Јевреја и Рома у том најзлогласнијем усташком логору, већ протестује због убиства седам словеначких свештеника без судског процеса.

7. Одговоран за опортунизам и калкулисање без јавног супротстављања и осуде усташког режима: Степинац критикује Павелићев режим тек кад је увидео да ће Хитлер и његови савезници изгубити рат, што се може окарактерисати као опортунизам. Био је спреман на „престројавање”, али до тога није дошло.

8. Крајем марта 1945, када је била јасна победа савезника, још једном изражава подршку усташком режиму: Ипак, пред сам крај рата, у марту 1945, сазива нову Бискупску конференцију, током које још једном формално изражава своју подршку усташком режиму.

9. Прима орден од усташког поглавника Павелића: Високи орден за заслуге „Велеред са звездом” примио је 1944. а његова подршка усташком режиму била је и оправдање за велики број припадника хрватског клера који су лично учествовали у усташким покољима, попут злогласног фра Филиповића Мајсторовића.

10. Одржавао „срдачне односе” с нацистичким режимима: У извештају амбасаде Велике Британије из Београда 1953. године указано је да је Степинац одржавао „непотребно срдачне односе” с немачким и италијанским окупацијским властима, као и са усташама, те да није протестовао нити заузео јасан став против масакра над Србима, Јеврејима и Ромима.

11 Јад Вашем, меморијални центар јеврејских жртава, два пута је одбио доделу награде „Праведник међу народима“: За процес канонизације релевантно је мишљење и Јевреја и Рома, јер су и они поред Срба и антифашиста, били жртве усташког режима у НДХ. Зато посебно треба узети у обзир чињеницу да су, иако је два пута (1970. и 1994) поднет предлог Меморијалном израелском центру Јад Вашем да се Степинцу, због тога што је спасао одређени број Јевреја, додели награда „Праведник међу народима”, оба предлога одбијена, јер је за ову награду потребно да је приликом спасавања спасилац у опасност доводио сопствени живот.

НЕ канонизацији Степинца је, дакле, једини могући суд и одговор историје и морално-етичких принципа хришћанства, а супротно би значило једну бруталну замену теза, по којој се починилац поистовећује са жртвом, и чиме се жртве убијају по други пут и тако њихова жртва потпуно обезвређује, а рехабилитују извршиоци и саучесници у масовним злочинима.