Бугарски новинар разоткрио лажни геноцид

Жерминал Чивиков: „Сребреница - крунски сведок“

            Жерминал Чивиков, дугогодишњи новинар и истраживач у области књижевности, рођен је 1945. у месту Русе, на Дунаву у Бугарској, а од 1975. живи у Хагу, у Холандији, одакле већ годинама извештава за немачку радио станицу у Келну „Дојче веле“ (Deutsche Welle) о збивањима у судницама хашког Трибунала. Књига Жерминала Чивикова "Сребреница – крунски сведок" наишла је на велики одјек на немачком језичком подручју: скоро да нема листа, радио или телевизијске станице у Немачкој, Аустрији или Швајцарској који нису објавили приказ или осврт на његову најновију књигу. Чивиков је корак по корак, са наглашеном скрупуложношћу посведочио како је Трибуналу у Хагу све до овог тренутка успело да оптужбе за „најстрашнији злочин у Европи после 1945. године“ темељи на исказу једног сведока. Читањем ове књиге објективност Трибунала за бившу Југославију доведена је озбиљно у питање. Огрешење о законе и правду и логику здравог разума, видљиво је на безбројним примерима. Уосталом, конверзија правне процедуре у еминентно политички процес, неизбежно отвара могућности путеве велике манипулације...
Издавач: „Промедиа“, Беч 2009.
Наслов оригинала: Germinal Civikov: SREBRENICA. Der Kronzeuge

Ево неколико цитата из књиге која разобличује лажни геноцид у Сребреници и детаљно показује не-правну, политичку, криминалну природу Трибунала у Хагу :

... органи оптужбе Трибунала не желе да саслушају ниједног од Ердемовићевих саучесника,...                                                                                               (стр 43)

... Ердемовић је у јулу 1992. године без икакавих проблема ступио у редове муслиманске војске, где је био додељен једној мортирској јединици. То је објаснио тек 5. јуна 1996.  ... (Ердемовић:) „Кад сам окончао војни рок, почео је рат у Републици Босни и Херцеговини и негде у јулу 1992. позван сам да ступим у војску БиХ и ја сам то учинио“ (2,S.833)                                                               (стр 45, 46)

Није незанимљиво открити зашто је Ердемовић прво прећутао да је био на првој линији фронта у муслиманској војсци БиХ, наводно му то питање није уопште постављено. ... Негде у јесен 1992. формирана је у Тузли и војска босанских Хрвата (ХВО) и Ердемовић је одмах приступио у њене редове.                           (стр 47)

Од пријатеља је сазнао да је у граду Бијељина формирана нова војна  јединица босанско-српске војске састваљена од босанских Хрвата и једног муслимана. ... Хашким иследницима Ердемовић је испричао да се ова јединица састојала од осам припадника: шест Хрвата, једног муслимана и једног Словенца. ... У априлу 1994. примљен је Ердемовић у ову – Десету диверзантску јединицу босанско-српске војске (ВРС).                                                                                                 (стр 49)

(поглавље:) Саслушање проглашеног неспособним за саслушање
... Међутим, већ 27. јуна 1996. стигло је мишљење стручних лица и оптужени је проглашен за особу неспособну за саслушање. Ердемовић је патио од јаких посттрауматских сметњи, утврдили су психијатри. ... Наиме, 5. јула 1996. године Дражен Ердемовић је, упркос томе што су га психијатри прогласили за неспособног за давање исказа и саслушање, наступио као крунски сведок у процесу против Радована Караџића и Ратка Младића.  ... Иако и сам „оптужен“, Ердемовић је саслушан као „сведок оптужбе“, и то од истих судија – Клода Џорде, Елизабет Одио Бенито и Фуада Ријада – дакле, оних истих који су га пре само кратког времена, на основу стручног мишљења, прогласили за неспособног за давање исказа и саслушање. ... Да би се све одвијало глатко, Ердемовића ће као сведока оптужбе представити они исти тужиоци кој ису већ подигли оптужницу против њега смог, наиме, Ерик Есберг и Марк Хармон.                                      (стр 53, 54, 55) 

(поглавље:) Оптужени као сведок оптужбе
... На тај начин, ова особа наступа као сведок оптужбе у другом кривичном поступку да би јој се тек касније, после тога, поднела оптужница или можда и не. У сваком случају, осумњичени на тај начин зна како треба да се понаша као сведок. (стр 56)

Друкчије речено, у босанском грађанском рату Дражен Ердемовић је био плаћеник. И Десета диверзантска јединица је уосталом била састављена од плаћеника по свом саставу...                                                                                                        (стр 58)

Добри поручник Франц Кос, звани Словенац, пуцао је и убијао сатима тога дана ненаоружане заробљенике, иако је као официр морао знати да је реч о тешком ратном злочину. Официр који зна да је потчињен једном обичном, простом војнику, да мора да извршава његова наређења која очигледно воде у злочин. И још уз све то, овом официру наређења да почини ратни злочин издаје прост војник, редов! Можда би сам Франц Кос лично могао да разјасни овакво чињеничко стање, али он данас мирно зарађује хлеб насушни као лимар у Бијељини. Њега нико ни за шта не пита, нити тражи од њега било какво разјашњење.     (стр 85)

(поглавље:) Чин и морал
Вођа чете Пелемиш је, дакле, 16. јула 1995. издао наређење преко Брана Гојковића да се Ердемовић, Франц Кос и други припреме за акцију. Шта би Пелемиш о томе рекао? Вероватно да је 16. јула 1995. лежао у болници због потреса мозга и поломљених ребара у тешком саобраћајном удесу. ... (Пелемиш:) у интервју за Независне новине 21. новембра 2005: да је Ердемовић имао психичке проблеме, да је још у октобру 1995. обавестио претпостављене да је Ердемовићу хитно потребно психијатријско лечење.                                                                                       (стр 87)

(фуснота 20:) ...Ердемовић је 25. августа 2003. о пријему у редове босанско-српске војске изјавио следеће: „Отишао сам у војно одељење у Бијељини и рекао да сам Хрват и да желим да приступим јединици. Они су ми рекли да ће за мене бити најбоље да приступим јединици која је већ формирана од неколико Хрвата и муслимана, и ја сам тако учинио.“                                                             (стр 99)

Тако се могло сазнати да су власенички војници одувек гајили сумњу према Бијељинском воду коме је припадао и Ердемовић, пошто је овај одред био углавном састављен од Хрвата и муслимана. Они нису нешто посебно марили једни за друге...                                                                                                  (стр 122)

Признао је сам (Д. Ердемовић – прим.прир.) да је својеручно убио између 70 и 100 затвореника..... У току новог претреса тужилац је повукао тачку оптужбе због „злочина против човечности“ и 14. јануара 1998. године Дражен Ердемовић се изјаснио да је крив за тачку оптужнице која гласи да је одговоран за „кршење закона и обичаја вођења рата“. Петог марта 1998. изречена му је пресуда и одређена казна затвора од пет година.                                                          (стр 144)

... афера позната под именом „Паук“. ... На дан 11. новембра 1999. године у Београду су ухапшени Југослав Петрушић, Милорад Пелемиш, Бранко Влачо, Раде Петровић и Слободан Орашанин. Реч је о оном истом Пелемишу који је био шеф чете Десетог диверзантског одреда босанско-српске војске и, према Ердемовићевом исказу, издавао наређења за масовно убиство на пољопровредном добру Брањево. Под именом „Паук“ ова група је, према исто тако неколико варијанти, припремала атентат на председника СРЈ Слободана Милошевића. Осим тога, припадници ове групе су, наводно по налогу француске тајне службе, у протеклом десетогодишњем периоду спроводили терористичке акције, нападе, убиства и друге злочине, на пример у Сребреници, на Косову и другим местима. Као тадашњи министар информисања Горан Матић је на конференцији за штампу 25. новембра 1999. саопштио да је ова група боравила за време НАТО рата против СРЈ на Косову и починила многе злочине над албанским цивилним становништвом да би кривица била сваљена на југословенско руководство. Према Матићу, ухапшени припадници Десетог диверзантског одреда Војске Републике Српске, припадници једне мултиетничке јединице, сносе одговорност за ратне злочине у Сребреници 1995. и налазе се под контролом француске обавештајне службе. Конкретно, Матић је споменуо убиство 1.200 муслиманских цивила управо како је Ердемовић признао.
(фуснота) 31  О учешћу Петрушића и Пелемиша и других плаћеника из Десетог диверзантског одреда у ратним акцијама у Конгу, у организацији француске тајне службе, извештавало је неколико француских листова као што су Le Monde 30. новембра 1999. и Liberation 3. децембра 1999.                                              (стр 149, 150)    

До данашњег дана Трибунал није показао никакво занимање за саучеснике Дражена Ердемовића, и већ сама та чињеница намеће питање да ли Трибунал узима озбиљно задатак који му је утврђен у Резолуцији 827 Савета безбедности ОУН од 25. маја 1993: кривично прогањање особа које су извршиле тешке злочине од 1991. на територији бивше Југославије. ..... Пре него што се слегла прашина око ње, бивша главна тужитељица Трибунала Карла дел Понте, према више извештаја у медијима, жалила се да трагање за ратним злочинцима и њихово прогањање у модерном свету представља у основи политичку ствар.                  (стр 175, 176)

(Од 178. до 186. стране објављени су судски документи, скенирани искази Дражена Ердемовића дати 6. марта 1996. пред Окружним судом у Новом Саду. Ту видимо да је 1995. године Ердемовић био тешко болестан, са женом и малим дететом без икаквих средстава за живот, претили су му Срби из Бијељине од којих је већ био тешко рањен са три метка у тело, од којих је могао лако и погинути. Такву особу пронашли су амерички и француски „новинари“ који су му обећали операцију у иностранству и вероватно све друге погодности. Ердемовић је осуђен у Хагу на само 5 година затвора иако је, по свом исказу убио између 70 и 100 људи. Ердемовић је очигледно плаћеник, јер је ратовао за све три стране (муслиманску, хрватску и српску) током рата. Очигледно да се у датим околностима наводи Ердемовића морају одбацити као непоуздани.)