Српски Народни Покрет 1389

Ekonomske ubice stvorile su globalnu imperiju

http://www.pecat.co.rs/2010/10/ekonomske-ubice-globalne-imperije/

Intervju | Urednistvo | oktobar 23, 2010 at 20:13

Razgovarala Biljana Dorovic

Uterivanje zemalja u duznicko ropstvo omogucavao je sistem koji funkcionise po sledecoj semi: najpre nastupaju ekonomske placene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo sefove vlada ili predsednike drzava za nase ciljeve, na scenu stupaju „sakali“: ljudi zaduzeni za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje zelimo da prodremo. I, tek onda saljemo vojsku. Vojska je poslednje sredstvo

Dzon Perkins je tokom mnogo godina bio vodeci svetski ekonomista, odnosno „ekonomski ubica“ koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa celnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubedivanju sefova drzava i vlada zemalja treceg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje nasle u duznickom ropstvu, posle cega bi se korumpirana elita u toj drzavi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori – prepustili korporacijama i geopolitickim interesima SAD. Posle rusenja Svetskog trgovackog centra u Njujorku, u najvecoj tajnosti, Dzon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: „Ispovesti ekonomskog ubice“ („Confessions of an Economic Hit Men“, 2004). Odmah posle objavljivanja i kratkog predstavljanja ovog dela u emisiji „Democracy Now“, u razgovoru sa Ejmi Gudman, knjiga je postala najprodavanija na internet portalu amazon.com. Usledila su dela: „Tajna istorija americke imperije: Ekonomske ubice, Sakali i istina o globalnoj korupciji“ („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption“, 2007) i „Hoodwinked“ (2009).

Vi ste covek cije su knjige protresle svet. Jedan od vasih biografa opisuje vas kao coveka koji je ziveo cetiri zivota: kao ekonomski placeni ubica, upravni direktor veoma uspesne kompanije za proizvodnju alternativne energije, ekspert za urodenicke kulture i samanizam, i kao ucitelj i pisac koji promovise ekologiju. I, kada covek pocne da dublje istrazuje vas zivot, postavlja pitanje kako je uopste bilo moguce naciniti takav obrt.
Opis koji ste izlozili sumira veoma dobro moj zivot. Mislim da je fer reci da sam ziveo privilegovanim zivotom u mnogim njegovim aspektima, iako je posteno reci i to da sam kao ekonomski placeni ubica sasvim sigurno radio stvari kojima se ne ponosim, i koje mi ne mogu sluziti na cast. Svoj zivot sam, posle tog perioda, posvetio stvaranju boljeg sveta, kako bi moj trogodisnji unuk i svako dete u SAD mogli da zive u odrzivom, pravednom i mirnom svetu, i da bi svako dete, bez obzira na to da li odrasta u Bocvani, Boliviji ili Srbiji, Izraelu, Palestini, imalo tu istu mogucnost. Mi danas zivimo u visoko integrisanom svetu, svetu velike medusobne povezanosti, i svi se moramo ukljuciti u njegovo stvaranje. To je cilj kome sam posle 1981. godine, posvetio svoj zivot.

U brojnim intervjuima koje ste dali nakon pojavljivanja knjige „Ispovest ekonomskog ubice“, tvrdite da su ljudi koji su radili kao ekonomske ubice stvorili prvu istinsku globalnu imperiju.
Da, upravo tako. Prvu globalnu imperiju koja je stvorena bez primarnog angazovanja vojske. Radili smo na mnogo razlicitih nacina. Najpre, kada bi bila identifikovana zemlja treceg sveta koja je posedovala resurse koji su krucijalni, kao sto je to nafta, nastupili bi sa ambicijom da se zemlja sa takvim resursima zaduzi kod MMF-a i Svetske banke, sestrinske organizacije Fonda, pri cemu novac nikada ne bi zapravo odlazio toj zemlji nego velikim korporacijama, realizatorima infrastrukturnih projekata kakvi su elektrane, saobracajnice, industrijska postrojenja. Novac kojim se zemlja zaduzuje, po pravilu odlazi sa jedne strane nekolicini familija u toj zemlji (kojima donosi veliko bogatstvo) i ide korporacijama, a nikada ne donosi dobro vecini ljudi koji tokom tog procesa osiromase u tolikoj meri da vise ne mogu ni da placaju troskove za struju, ili da kupuju benzin kako bi vozili kola autoputevima koji se od tog novca naprave. A, industrijski parkovi, industrijska postrojenja, ne zaposljavaju mnogo ljudi. U isto vreme zemlja se optereti dugovima koje ne moze da vrati i to je nas trenutak, onaj na koji smo cekali i racunali. Tada se mi vracamo u tu zemlju i kazemo: „Posto ne mozete da vratite dugove, vi cete po ceni koju mi odredimo (a to je veoma niska cena i niposto ne odgovara trzisnoj), prodati nasim kompanijama svoje izvore nafte, najprofitabilnija preduzeca, izvore vode i mineralnih bogatstava. I mi cemo ih onda eksploatisati, bez obaveze da postujemo bilo kakve zakone o zastiti prirodne sredine. Mi ne dopustamo da rad tih kompanija uslovljavate bilo kakvim ekoloskim zakonskim ogranicenjima. Ili: dozvolite nam da napravimo vojnu bazu na vasem tlu“.

Nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa i panamskog predsednika Omara Torihosa. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podrzala „sakale“ da to urade zato sto se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji nacin

Kako ste vi postali ekonomski ubica?
Kada sam zavrsio Poslovnu skolu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane „National Security Agency“, agencije za nacionalnu bezbednost, najvece nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije spijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veca, NSA je mnogo, mnogo veca ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju. I to je tajna organizacija, o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti u smislu da znamo izuzetno mnogo cinjenica o organizaciji kakva je Centralna informaciona agencija ali, sa druge strane, saznanja o NSA pocivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji: kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slusaju nase telefonske razgovore. To je podatak koji se pre nekoliko godina zvanicno pojavio. Ali, bez obzira na te podatke, NSA ostaje veoma tajanstvena organizacija.
Prosao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora lazi, psiholoskih testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledzu. I posteno je reci da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za „ekonomskog ubicu“. Oni su takode identifikovali brojne slabosti u mom karakteru, koje su im omogucile da me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su te slabosti univerzalne, ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge nase kulture: novac, moc i seks. Retki su oni koji nemaju slabost prema barem jednoj od njih, a ja sam u to vreme imao prema sve tri.
Zatim sam se pridruzio mirovnim snagama, za sta sam bio ohrabren od strane Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru ziveci sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme pocinjali da se bore sa naftnim kompanijama. U stvari, najvece ekoloske zakonske tuzbe u istoriji sveta podneli su ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su Teksako, Sevron.
Dok sam jos bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u americku privatnu korporaciju „Cas T. Mejn“ („Chas. T. Main“), konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova, koje sam ja definisao kao poslove placenog ekonomskog ubice, i gde sam se uspeo na sam vrh – svojim ne malim zaslugama i talentom za taj posao uspeo sam da postanem vodeci ekonomista. Dakle, NSA me je regrutovala, intervjuisala i prepustila ovoj privatnoj korporaciji u ciji se rad vise nije mesala, sto predstavlja, bez sumnje, veoma pametan sistem u kojem se privatna kompanija pojavljuje na sceni kako bi korumpirala zvanicnike i visoke politicare u nekoj zemlji. Ukoliko bi bilo sta krenulo nepovoljno, u smislu razotkrivanja ovih poslova, sva krivica bi pala na privatnu industriju, a ne na vladu SAD.
Uterivanje zemalja u ogromne dugove, u duznicko ropstvo, omogucavao je sistem koji funkcionise po sledecoj semi: najpre nastupaju ekonomske placene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo sefove vlada ili predsednike drzava za nase ciljeve, na scenu stupaju oni koje nazivamo„sakali“: ljudi zaduzeni za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje zelimo da prodremo sa ambicijom preuzimanja njihovih prirodnih resursa i bogatstava, preuzimanja privrede. Sakali takode dolaze iz privatne industrije i nisu kadar CIA-e. Zahvaljujuci filmovima i pricama, kada se govori o ovakvim stvarima, svi imamo sliku Dzejmsa Bonda, tajnog vladinog agenta 007, unajmljenog od strane vlade sa dozvolom da ubija, ali, po mojim saznanjima i iz iskustva mogu reci da stvari ne stoje tako. Ove poslove obavljaju privatni konsultanti koji su obuceni da rade ovaj posao. Poznavao sam i jos uvek poznajem mnoge ljude koji se bave tim poslom. Ali u nekim slucajevima ni „sakali“ nisu mogli da obave svoj deo posla. Takav je bio slucaj sa Sadamom Huseinom u Iraku. I, tek onda saljemo vojsku. Vojska je, dakle, poslednje sredstvo.

Putovali ste takoreci svuda: u Afriku, Aziju, Evropu, Latinsku Ameriku i na Srednji Istok. Da li se posao ekonomskog ubice na svim ovim kontinentima, zemljama, gradovima odvijao po obrascu koji ste opisali?
Da. Moj posao je svuda bio isti: da pokusam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe americkih korporacija i americke imperijalne politike. U tu svrhu mehanizmi zaduzivanja kod MMF-a i Svetske Banke, bili su po pravilu primenjivani. I tek u nekoliko slucajeva nisam uspeo da ubedim lidere zemalja da resurse svoje zemlje stave na raspolaganje. U svojim knjigama govorio sam o tome kako nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa (Jaime Roldos) i panamskog predsednika Omara Torihosa (Omar Efrain Torrijos). Njih nisam uspeo da ubedim da stave svoje zemlje u poziciju koju smo za njih predvideli. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podrzala „sakale“ da to urade zato sto se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji nacin.

Male zemlje poput Srbije, moraju da stanu na svoje noge. Moraju sto vise da zavise od same sebe i ne smeju da ulaze u velike dugove. Ukoliko je zemlja mnogo zaduzena to pokazuje da zemlju vode korumpirani lideri i u tom slucaju odbijte da vracate dugove

Recite nam nesto vise o coveku sa kojim ste uspostavili blizak odnos i postali prijatelj – Omaru Torihosu. Da li vas je njegovo ubistvo motivisalo da iznesete svoja iskustva ekonomskog ubice?
Veoma se divim Omaru Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram. Da ga navedem da radi u skladu sa nasim interesima: da promeni politicki kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obecanjima koja je dao narodu Paname. Ono sto u takvim situacijama kazete jeste: „Vidite: ako igrate nasu igru, ja cu se pobrinuti da vi i vasa porodica budete veoma, veoma bogati“. Ali Torihos se nije dao korumpirati. Rekao mi je: „Nije mi potreban vas novac, Huanito“. Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na spanskom. „Nije mi potreban vas novac: imam dobru kucu, dobra kola, dovoljno srebra.“ Onda sam mu ja nagovestio da ga kurs ispunjavanja predizbornih obecanja vodi putem kojim su isli Aljende u Cileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu.
I on je posle toga zavrsio recenicu koju je bio zapoceo: „Da, Huanito, ja imam sve sto mi je potrebno ali ja moram da uradim ono sto je veoma potrebno mom narodu: moram da ih oslobodim. A da bi bili slobodni, Panamski kanal mora biti u njihovim rukama. Ono sto je meni potrebno i sto je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste to da SAD odu i da prestanu da nas eksploatisu“.
Ja sam bio iznenaden takvim odgovorom. Sa jedne strane osetio sam divljenje prema takvom moralnom integritetu, prema njegovoj nekorumpiranosti, a sa druge, osetio sam se neprijatno kao profesionalac ciji je zadatak bio da ga ubedi da pristane. I najvaznije: znao sam da ce mu tim nepristajanjem zivot biti u opasnosti – sakali ce ga ili zbaciti sa vlasti ili ubiti. I, bio sam veoma ganut tom brigom za interese naroda. Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreci dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam sokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim covekom kome sam se divio zbog njegove harizmaticnosti, hrabrosti i nacionalizma. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan u smislu da je zeleo najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokusao. Bas sve metode koje sam znao i nijedna nije dala rezultate.

I predsednik Ekvadora, Roldos je stradao na isti nacin: u navodnoj avionskoj nesreci u svom privatnom avionu.
Da, Roldos je ubijen u maju, 1981. godine. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: „Ja sam, verovatno, sledeci, ali ja sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okoncana.“ Bio je upravo potpisao ugovor sa Dzimijem Karterom o vracanju Panamskog kanala u ruke Panamijaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca posle onoga sto se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Nazalost, Torihos je bio zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio susta suprotnost – postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989. godine, SAD su napale Panamu, posle cega je vlast bila vracena pre – Torihoskoj oligarhiji – lutkama na koncu u reziji SAD, od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije, pa sve do Torihosovog perioda.
Ipak, slucajno sam postao veoma dobar prijatelj sa cerkom Haima Roldosa, Martom, koja je sada istaknuti politicar u Ekvadoru. Kada je njen otac ubijen, imala je 17 godina, a sada je u cetrdesetim. Veoma je draga i kao licnost i kao osoba, i mogu reci da je to jedno od onih prijateljstava u kojima zaista uzivate i zbog kojih vam je veoma drago.

Kako ste odlucili da obelodanite svoja iskustva ekonomskog ubice?
Kada sam 1981. godine, posle deset godina, prestao da se bavim poslom ekonomskog ubice, poceo sam da pisem o svojim iskustvima i pokusao sam da kontaktiram i sa drugim ekonomskim ubicama i sakalima, kako bih prikljucio i njihove zivotne price. Zauzvrat sam poceo da dobijam pretnje anonimnim telefonskim pozivima. Ove pretnje najcesce su se odnosile na zivot moje cerke koja je bila jos uvek dete, tako da je njen zivot takode bio ugrozen. A tada me je na veceru pozvao predsednik kompanije „Stone & Webster“, i na tom prvom sastanku, pomenuo je neke od knjiga koje sam napisao o domorocima i rekao – „To je lepo, to je u redu, nastavite da se bavite svojim neprofitnim radom. Mi to odobravamo, ali nikada necete pisati o ovoj industriji, zar ne? Za uzvrat cemo vam platiti pola miliona dolara“. Bio mi je ponuden mito. Ja sam zapravo prihvatio mito od pola miliona dolara. To je ono sto se naziva legalnim mitom, ali to je u stvari bio mito, i dat mi je pod uslovom da ne napisem knjigu. Pretnju sam primio veoma ozbiljno. Video sam sta „sakali“ mogu da urade. I vecinu toga novca ulozio sam da olaksam svoju savest: formirao sam neprofitne organizacije: „Pacamama“ („Pachamama Alliance“) i „Clean Mounatains“; knjigu nisam napisao. A onda se dogodio 11. septembar. Bio sam u Amazonu sa narodom Suar (Shuar), kome sam pomagao u vezi sa jednim zajednickim projektom. A kada sam se ubrzo vratio u Njujork, otisao sam na mesto dogadaja i dugo gledao u strasnu rupu, koja je jos uvek tinjala; osecao se miris izgorelog mesa. Tada sam shvatio da moram da napisem knjigu; da vise nema oklevanja, da moram da kazem sta sam sve radio kako bi americki narod shvatio zasto tako mnogo ljudi u svetu gaji bes, mrznju i gnev prema nama, zasto su citavi narodi toliko besni i frustrirani. Znao sam da moram da preuzmem odgovornost za ono sto se dogodilo 11. septembra, da moram da pokazem americkom narodu sta to SAD rade u svetu. Ali, ovoga puta nisam nikome rekao sta radim. Izolovao sam se od drugih, i tako, u prilicno teskim uslovima uspeo da napisem knjigu. Na kraju je knjiga dospela u ruke veoma dobrog agenta u Njujorku koji ju je poslao izdavacima. I tada je moj rukopis postao najbolja sigurnosna polica, jer „sakali“ znaju da ako bi mi se bilo sta dogodilo, knjiga ce se prodati u mnogo vecem broju nego sto je do sada prodata. A knjiga je prodata u vise od milion primeraka, prevedena je na preko 30 jezika. Ukoliko bih ja bio ubijen, prodaja knjiga bi porasla najmanje dva puta, a to je ono sto sakali najmanje zele.

To je vas odgovor onima koji se posle stanja soka izazvanog citanjem vase knjige, iznova i iznova pitaju kako to da ste preziveli objavljivanje?
Upravo tako. Knjiga je najbolje osiguranje. Napisite sve sto cete reci i uraditi, predajte izdavacima i onda nastupite u javnosti. I stavite do znanja da ce vasa smrt, ili vase ubistvo samo povecati prodaju. Potrebno je i neke informacije drzati u rezervi, i staviti do znanja da bi i one, posle nekakvog „nesrecnog“ slucaja u kojem bi vi stradali, bile dostupne javnosti. Da, to je moj metod i ja sam jos uvek ziv, sto potvrduje da ovaj metod deluje.

Napravili smo mutanta: virusni oblik kapitalizma. Jedini cilj poslovanja je maksimizacija profita, i to bez obzira na socijalne i ekoloske troskove, deregulacija poslovanja i ukidanje propisa, imperativ sveopste privatizacije i pretvaranje drzava u puke priveske privatnog korporativnog biznisa

U svojoj narednoj knjizi „Tajna istorija americke imperije“ (2007) i „Hoodwinked“ (2009), iznosite iskustva drugih „ekonomskih ubica“ i „sakala“. Sta mozete reci o ovoj knjizi i koja od tih iskustava smatrate najvise otkrivalackim?
Knjigom „Tajna istorija SAD“ zeleo sam da povezem period u kojem sam ja radio kao „ekonomski ubica“, koji je trajao izmedu 1971. i 1981. godine, sa danasnjim. Ova knjiga povezuje i objasnjava dogadaje koji se trenutno odigravaju, a pokazuju pravo lice agresivne, koruptivne korporativne globalizacije koja je citave zemlje i narode odvela u propast. Uspostavljena je tiranija koja je dovela svet do tacke u kojoj ce se ili nesto promeniti, ili sve otici do davola. U tom smislu neka desavanja su veoma ohrabrujuca; na primer ona u Latinskoj Americi gde se odigrala zapanjujuca revolucija koja je postala simbol otpora i njegove mogucnosti. U svojoj knjizi „Hoodwinked“ objasnjavam zasto su se urusila svetska finansijska trzista i sta nam je potrebno da uradimo da bi se stanje sredilo.
Vazno je shvatiti uzroke zbog kojih je doslo do krize. U periodu od sedamdesetih godina proslog veka naovamo, a narocito od osamdesetih, napravili smo mutanta: virusni oblik kapitalizma. To je posebna vrsta kapitalizma, razvijena narocito u vreme Regana i Miltona Fridmana koji su uveli razarajucu formulu kao ekonomsku teorijsko-prakticnu matricu: jedini cilj poslovanja je maksimizacija profita, i to bez obzira na socijalne i ekoloske troskove, deregulacija poslovanja i ukidanje propisa, imperativ sveopste privatizacije i pretvaranje drzava u puke priveske privatnog korporativnog biznisa. Radi se o mutantnom obliku kapitalizma, za koji mislim da je zaista pljackaski oblik kapitalizma, jer je otvorena pandorina kutija iz koje su izasla svakovrsna zla i stvorena neodrziva, krajnje nestabilna, nepravedna situacija u vrlo opasnom svetu. Pljackaski kapitalizam je stvorio krajnje nestabilnu, neodrzivu, nepravednu situaciju i opasan svet. Pljackasi baroni sa Vol strita, iz „Goldman Saksa“, „Sitigrup-a“. Ljudi poput Dzeka Velca (Jack Welch) bivseg izvrsnog direktora „General Electrica“. Sistemska i institucionalna uvezanost omogucava da se dogadaji i dalje odvijaju u tom pravcu: buduci da drzim predavanja u poslovnim skolama i MBA programu, poznato mi je da je Dzek Velc tamo slavljen kao idol uspesnosti. I to nakon sto je otpustio cetvrtinu zaposlenih. Podrzani medijsko-institucionalnom politickom i ekonomskom infrastrukturom, ovi pljackasi baroni i dalje omogucavaju da se kancerogeni sistem siri. Ne radi se ni o kakvom ekonomskom sistemu, vec o jednom pljackaskom pohodu kojim se oduzimaju prava i prirodna dobra, prirodna sredina i resursi od ljudi i drzava sirom sveta.
I u knjizi „Hoodwinked“ nastavio sam sa onim sto sam zapoceo u „The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals, and the Truth about Global Corruption“ – traganjem za resenjima koja mogu da preokrenu ovu situaciju. Ovo mora da prestane i preokret je neizbezan. SAD, multinacionalne korporacije, MMF i Svetska banka kreirale su ovaj monstruozan sistem. Nije ovde rec ni o kakvom modelu. Vi imate situaciju u kojoj 5% svetskog stanovnistva koje zivi u SAD poseduje vise od 25% svetskih resursa, dok u isto vreme 60% svetske populacije zivi na ivici opstanka, gladuje ili umire od gladi. To, ponavljam, nije model nego strasan poraz. I sada se taj i takav model natura Indiji, Srbiji, Africi, Latinskoj Americi gde je, usled toga, situacija postala neizdrziva. To mora da se promeni. „Hoodwinked“ i „Tajna istorija americke imperije“ govore o toj promeni. Ove knjige nastoje da inspirisu ljude na razumevanje cinjenicnog stanja, a to je da ljudi u vasoj zemlji, da ljudi u mojoj zemlji, da svi ljudi na svetu treba da teze, i da zahtevaju mnogo bolji svet.

Kako da uopste formiraju teznje i ocekivanja u kontekstu sveopste mediokretenizacije?
Oni koji znaju kako citati izmedu redova treba da pomognu drugima da urade to isto. Vodeci svetski mediji – novine, casopisi, izdavacke kuce, televizije, radio stanice – jesu u vlasnistvu velikih medunarodnih korporacija i ove korporacije se ne plase da manipulisu informacijama koje pruzaju. Korporatokratija – sprega politicke moci i velikog biznisa – ne bi mogla da opstane bez tih manipulacija ni nekoliko meseci.
Pri delovanju treba imati punu svest da vlade nisu te koje imaju moc vec da su to korporacije. Ni predsednik SAD nema mnogo vlasti. Velike korporacije kontrolisu medije i obezbeduju mnogo novca za izborne kampanje.
Male zemlje poput Srbije, moraju da stanu na svoje noge. Moraju sto vise da zavise od same sebe i ne smeju da ulaze u velike dugove. Ukoliko je zemlja mnogo zaduzena to pokazuje da zemlju vode korumpirani lideri i u tom slucaju odbijte da vracate dugove kao sto je to ucinio Ekvador. Zaduzene zemlje treba da odbiju da placaju dugove koji su im sistemski nametnuti i generisani. I trebalo bi se povezati sa drugima kako ne bi dozvolili da nasa planeta bude mesto dobro samo za nekolicinu veoma bogatih, veoma mocnih ljudi, vec dom za sva bica. Potrebno je umreziti se i brinuti za planetu.

Da li ste upoznati sa procesom razbijanja Jugoslavije i potonjim desavanjima u Srbiji? Da li imate informacije od „ekonomskih ubica“ i „sakala“ koji su bili na Balkanu?
Znate, voleo bih da govorim samo o svojim iskustvima: mestima na kojima sam licno bio, a ja svakako nisam bio u vasem delu sveta niti imam neke informacije od ljudi koji su tamo bili licno angazovani. Svakako sam pratio dogadaje u medijima, ali ne bih da spekulisem, jer nisam akademski pisac vec neko ko iznosi neposredne cinjenice i dokaze.

Da li mislite da su desavanja u istoriji SAD, kao sto su ubistvo Dzona Kenedija, Martina Lutera Kinga, Roberta Kenedija, rusenje Svetskog trgovackog centra 11. septembra, povezana na unutrasnji nacin, da pokazuju da je to deo jedne iste matrice koja ne dozvoljava de se planovi i ciljevi moci, koja operise iza scene, ugroze?
Nijednog trenutka nisam verovao da nam je recena istina o bilo kom od dogadaja koje ste spomenuli i o tome sam pisao nedavno u testovima u „Hafington postu“ („Huffington post“) i drugim. Kenedi se konfrontirao sa velikim korporacijama kakva je „US Steel“, takode i sa CIA-om kada je odbio da podrzi akciju u Zalivu svinja i invaziju na Kubu. Korporativna Amerika, CIA i Pentagon, postali su veoma veliki protivnici Dzona Kenedija i zato se njegovo ubistvo moglo predvideti, a posle toga i ubistvo njegovog brata Roberta koji je bio upoznat sa svim tim dogadajima, a potom i Martina Lutera Kinga.

Izbegavate da govorite o postojanju medunarodne zavere i umesto toga govorite o ulozi korporatokratije. Da li mislite da mozemo izbeci zamke koje nam postavlja korporatokratija?
Cilj korporatokratije jeste maksimizacija profita bez obzira na konsekvence. Ta ideja da korporacije nisu nizasta odgovorne, osim za postizanje maksimalnog profita je bolesna, ali to je ideja koja vodi korporacije.
Mi, obicni ljudi ipak imamo veliku moc, bilo da zivimo u Srbiji, Americi ili Kongu. Imamo moc, ali moramo da naucimo kako da je upotrebimo. Mi u SAD moramo biti svesni da je trziste demokratsko, da velike korporacije imaju moc samo zato sto mi kupujemo njihove proizvode. To je jedini razlog njihovog postojanja. Ako, na primer, odbijemo da kupimo Najk proizvode zato sto ih proizvode robovi u Indoneziji, i posaljemo pismo Najk korporaciji u kojem im kazemo da je to razlog zbog koga ne zelimo vise da kupujemo njihove proizvode, i to uradi veliki broj osvescenih ljudi, ova korporacija ce morati da promeni uslove poslovanja ili ce ostati bez posla. Mi u Americi ustali smo svojevremeno protiv aparthejda u Juznoj Africi: bojkotovali smo kompanije koje su ga podrzavale, i one su odustale od aparthejda. I ima mnogo, mnogo takvih primera. Zato se iskreno nadam da mozemo stvari okrenuti, jer ova imperija, ova tajna imperija je i ekonomska imperija. Kao ekonomsku imperiju mozemo je uvek poraziti, i to samo ukoliko smo svesni da kad god kupimo neki proizvod mi zapravo glasamo.

Rekli ste da svako ima priliku da se izdigne na visi nivo svesti ali kako, ako smo okupirani medijskom propagandom kakvu imamo danas.
Pa pogledajte sta vi radite. Mislim da je veoma ohrabrujuce da prvi put u ljudskoj istoriji svi na planeti mogu da razgovaraju sa svakim, sa malim izuzecima. Cak i duboko u Amazonu i na visokim Himalajima ljudi koriste satelitske telefone i internet, tako da po prvi put mi zaista razgovaramo jedni sa drugima. Uprkos cinjenici da su mejnstrim mediji u vlasnistvu velikih korporacija i pod njihovom kontrolom, postoje mnogi alternativni mediji: internet, mobilni telefoni, svi ti radio-programi, magazini, blogovi. Imamo mnogo prilika da se izrazimo kako nikad ranije nismo mogli. Kada je otkrivena Gutenbergova stampa, iznenada jedan takav medij nije bio vise samo u rukama katolicke crkve koja je do tada sve kontrolisala, jer su samo katolicki svestenici do tada mogli da pisu i kopiraju tekstove. Iznenada Gutenbergova presa je mnogima dala mogucnost da mogu da pisu i kopiraju tekstove. A pogledajte danas: internet, mobilne telefone, e-mejlove, blogove… Zato sam ja optimista.

http://www.pecat.co.rs/2010/10/ekonomske-ubice-globalne-imperije/